Ne znam.
Izraz koji upotrebljavam bar pet puta u jednom danu. Ne znam...
Zajedno sa izrazima: ne mogu, ne želim, ne, ne, ne...
Ljudi ne podnose to. Prijatelji me ponekad ne podnose! Pokušavaju da me podignu iz tog blata neznanja, nemogućnosti, straha. Ali odustaju. Ne uspevaju. Jer kod mene sve počinje sa rečcom “ne”. Koliko god se trudila da se to ne dešava, da gledam svet sa vedrije strane. Koliko god lupala glavom o zid, koliko god puta krenula u boj sa svojim strahovima. Ništa se ne dešava. Ništa. Sve u mom životu ostaje isto – kao i uvek, sama sam, brinem o tuđem mišljenju više nego o svom sopstvenom, dozvoljavam da me valjaju po najgorim kaljugama jer ne znam kako da se suprotstavim ljudima.
I tako, kroz život idem uvek identičnim, sumornim putevima uz gomilu pitanja za postaviti, odgovora koje nikada neću dobiti jer nikada nisam imala smelosti da ih zatražim.
Samo jednom sam pokušala da učinim nešto. Učinila sam bar jedan korak. Bilo ih je stotinak, ali sam učinila bar jedan. No, ipak, nisam nastavila. Ali znam da mi je i taj jedan značio. Taj korak mi daje snage da i sad, kada je prošlo vreme, kada sam prešla bosa preko trnja, idem dalje. Nemam više očekivanja. Nemam nikakvih nada. Nemam vere. Ali imam želju! Ogromnu ŽELJU! Samo da postavim jedno pitanje. Da kažem nekoliko reči i da čujem bar jedan odgovor u svom životu.
Činjenica da stalno ostajem nedorečena, da ništa ne radim od svog života zbog straha i trepeta, počela je da me polako, ali sigurno uništava. Da mi para utrobu, vadi poslednje kapi života iz mene. Stvarno ponekad osećam da imam i previše ljubavi da dam, a nemam kome! Niko ne prihvata tu ljubav... Ne želi ni da pokuša da je prihvati, a već će je odbaciti, kao kakvu staru krpu. Naravno, ima i ljudi koji je oberučke dočekaju, ali to nije taj tip ljudi. Ne... Možda i preterujem. Najverovatnije. Ali, takva sam. Ne mogu očekivati ni ja, a kamo li drugi ljudi da se samo tako, k’o grom iz vedra neba, promenim. Nekada poželim to od drugih ljudi, ali zapravo ih razumem kada kažu da “da su oni takvi, i da ne mogu ni zbog koga biti drugačiji”.
I zato ne znam... ne znam više ništa.
Nekada pomislim da sam na pravom putu ka sreći. Da taj put zapravo postoji, i da ja stojim na njemu. Da me svetlost sreće poziva ka sebi, a ja sam na korak-dva od nje. Ali, ne znam zbog čega, naprasno se svetlo ugasi, ja prestajem da vidim put. Staza je još uvek tu, ali ništa napred ne vidim sem mraka. Mrklog mraka koji obavija i svetlost koja se prethodno nalazila na istom mestu, i stazu, i mene... I spolja i iznutra. Osećam se kao obična tama. Ničega posebnog nema u meni, na meni... Ništa ne vidim oko sebe sem tame. I tada prestajem da verujem. Nada i vera se gase zajedno sa onim svetlom koje je stajalo na kraju puta sreće.
I saveti nisu ništa novo za mene. Dobijala sam ih na hiljade. I pokušavala da ih upotrebim na ovaj ili onaj način, ali bezuspešno. Znam, ni za koga nije novost da je život težak, nije ni za mene, ali nekada zastanem i ne mogu da ne primetim da ipak postoje nemoguće stvari na ovom svetu. Kada se nađem na tom obasjanom putu ka svemu lepom, kada pokušam da se zaputim ka tamo, imam osećaj da bih ičak mogla i leteti! Šta?! Mogu skočiti sa zgrade, i leteću, zar ne? Možda neću najlepše završiti, ali i leteti je ipak moguće! Eto, na takav način razmišljam kada se ne sećam ničega lošeg na ovom svetu. A onda, kada se taj, već pomenuti, put pretvori u onu mračnu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine, ne mislim na letenje. U glavi mi je onda samo slika tog pada. Let prođe istom brzinom kao i u realnosti - u sekundi. I ništa onda više nije važno. Samo kraj.
I ne želim prolaziti kroz život kao pesimista. Ali stvarno je nekad teško ne videti sve zlo koje se dešava u svetu. Počevši od sitnijih detalja poput nebrige o društvu, sredini, pa dok ne dodjemo do mučenja, ubistava, bolesnih umova... I sve vremenom postaje još strašnije, još bolnije! A mnogima to nije važno. Vide sve to, ali ništa ne preduzimaju. I umesto da ovaj svet teraju ka onom svetlu, da živimo makar malo boljim životima, kao da se trude da svi polako pređemo na onu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine. I među ljudima vlada nesloga, bes, jad i tuga...
U toku jednog dana, desi se da kažem i po dvadeset, trideset puta reč "izvini". I to je, po mom mišljenju, divno. Retko se danas nalaze ljudi koji zapravo, od srca umeju da se izvine. Bilo to zbog slučajnog sudara na ulici, ili zbog neke greške koja je nekoga mogla koštati života. Zapitala sam se zbog kojih grešaka ja izgovaram tu reč tako često. Uglavnom su to baš ti slučajni sudari sa prolaznicima, ili druge nezgode koje se dešavaju svakome od nas.
Ipak, dešava se da kod nekih ljudi primetim kako oni svoje "izvini" mogu da prodaju na pijaci. I imali bi mnogo kupaca, očigledno. Ne razmišljaju ni o jednoj svojoj izgovorenoj reči, do izvinjenja. Mahinalno vređaju sve ljude, tuđa interesovanja, ideale... a zatim, kada im neko ukaže na to što čine, shvate grešku i traže oproštaj. Znači da im nije stalo do toga da vređaju, ali to i dalje rade. Svakodnevno. A nikada neću uspeti da vidim svrhu toga. Smatram da ako jedan deo ljudi može da pazi na svoj jezik, mogu i svi ostali. Nije to toliko teško...
I ne, ne mislim da su oni "jednostavno takvi", da im je, naravno, žao sto su takvi i da im nije to namera. Ni meni nije namera da ubijem nekoga, pa to ni ne radim. Ako nemaš nameru da uradiš nešto, zbog čega to radiš?! Naročito ako je to neka osoba do koje ti je stalo... Ne može svako do kraja podneti taj režim: uvreda, pa izvinjenje, uvreda, pa izvinjenje. Čovek nije od čelika. I niko ne može od jednog očekivati da bude tako nešto.
Nedavno me je jedna osoba kritikovala zbog mog muzičkog ukusa, što mi je od samog početka bilo potpuno nerazumljivo jer je, je li, to moj ukus, samim tim i samo moja stvar. Ali, ono što me je, prosto, zadivilo jeste to što se dotična osoba nije uzbudila oko toga da li slušam domaću ili stranu muziku, rock ili pop, ne baš sasvim ili veoma kvalitetnu muziku... Ono što je njoj bilo neshvatljivo jeste činjenica da u svojoj playlist-i imam toliko raznovrsne muzike. I da svaku od tih vrsta volim podjednako. I tako dotični ljudi imaju jedno mišljenje o meni koje mi nikako ne prija - da se pretvaram.
Zapravo, ja se jednostavno ne ograničavam. Oni koji me poznaju znaju da mi muzika mnogo znači. Volim da je slušam, volim da je stvaram, čak i analiziram. Ukoliko mi nešto prija, znam da objasnim zbog čega je tako, kao i u suprotnom. Ako mi se nešto ne sviđa, uglavnom znam da tačno iskažem šta mi se kod određene pesme, ili žanra uopšte, ne dopada. A onda, tu su oni koji imaju svoje stavove, i makar bili u potpunosti neosnovani, držaće se njih i rećiće nekome koga možda ni ne poznaju dovoljno dobro, nešto poput: "Ti slušaš ono što sluša neko sa kim se u tom periodu najviše družiš."
Priznajem, moji prijatelji su jedna od najčudnijih sorti ljudi, i svi pripadaju različitim umetničkim granama, pa je, uglavnom, isto i sa muzičkim ukusima. I mislim da imam sreće što se toga tiče, jer, takođe, priznajem da oni jesu dosta uticali na moj ukus. Priznajem da su mi oni, koji su najdraži mome srcu, ukazali na dobre strane nekih žanrova za koje sam mislila da me ne zanimaju, i uspeli da promene moja viđenja istih. Na kraju, sve od toga sam zavolela, ali to je valjda i ključna reč kad se radi o muzici - voleti.
Uz nju i uživati, usrećiti sebe i druge. Ali nipošto voditi život po njoj! Muzika služi da nas podigne kada nam je to potrebno, da nam da neki povod za zabavu. Ona može da nam bude prijatelj... Ali ne neki zahtevan prijatelj. Ona ne traži da se neko bori za nju. Sama sadrži magiju, i njome će privući slušaoce. Na neke deluje, na neke, pak, ne. Ali ne želi da je ljudi na silu slušaju, i zato ljudi to i ne rade. Ne vidim ni zašto bi to radili, jer ako te prijatelji vole zbog vrste muzike koju praktikuješ svakodnevno... Pa, to prosto ne stoji u slici jednog pravog prijatelja.
Zato je moj odgovor na one reči bio jednostavan: "Muzika je ono kako se čuju moja osećanja. Slušam raznovrsnu muziku zato što se u svakom minutu mogu različito osećati. Ponekada, kada sam besna, treba mi nešto besno. Ako sam zaljubljena, treba mi nešto ljubavno. Ako sam tužna - nešto tužno, itd. Ne mogu se ograničiti na jednu vrstu jer se ne osećam uvek jednako." I uspelo je. Zapušila sam usta dotičnoj osobi. :)
Poslednjih nekoliko dana mog zivota se sastoji iz razgovora koje sam jos mnogo ranije prestala da brojim, iz saveta koje vise nisam sposobna ni da slusam, a kamo li da ih upotrebim. Zapravo, na pragu sam da donesem veliku odluku u zivotu. Odluku koja mi moze uciniti neopisivo dobro, sto ja smatram da se hoce desiti, ali moze se zbiti i ono suprotno, ni to ne uklanjam iz opcija. Moze se desiti da se osecam unisteno. Spusteno do samog dna. Moze biti da iz legla kobri prelazim u leglo poskoka! Ali da li ste ikada osetili neku vrstu topline u telu kada samo razmisljate o nekom svom cilju, o nekim idealima koji su nam na dohvatu ruke? Ali ja ne zelim da mi neko otme loptu u trenutku kada zamahnem nogom! Zelim da sa jedne strane cujem taj usklik pobede od strane mojih navijaca, dok sa druge strane stoje oni pokunjenih lica, strazari zatvora u koji pokusavaju da pretvore moj zivot. Ali, priznajem, oni koji pokusavaju me sputaju, iako u tome ne uspevaju, znaju da mi uliju strah od predstojeceg. Zbog toga sada na svaku lepu misao, kacim posledice, zbog toga ne mogu srecno da potrcim ka svome cilju, vec mu prilazim grcevito i uzdrzano.
A imam takvu zelju da me samo puste! Da me ostave, makar i unistila svoj zivot! Ili makar da mi daju jedan dan odmora... Jedan dan vremena da se opustim u zelenoj travi, medju zutim maslaccima i belim radama, da pogledam u plavo nebo, da razaznajem oblike belih oblaka. Zelim da ostanem napolju kada pada kisa i udaraju gromovi, da se suocim sa svime. Zelim da, makar na jedan dan, vidim sta stvarno znaci ziveti svoj zivot, slobodan zivot u kom me niko nece nadgledati, u kom ce me podrzati bar u onim, za mene, najbitnijim odlukama i prici mi kao pravi prijatelji...
.jpg)
Pricaju, pricaju ljudi
Da smo cudni, cak i ludi!
Pricaju, ali ne znaju
Da magiju u sebi samo takvi imaju.
Pricaju, pricaju ljudi
Da smo preke cudi.
Pricaju, ali ne znaju
Da samo takvi u nebo znaju da se vinu.
Samo takvi sanjaju,
Samo takvi znaju da vole.
Samo takvi mastaju,
Samo takvi umeju strasno da bole.
.jpg)
.jpg)
Deo mog razgovora sa izvesnim "metalcem"
Metalac: E, a kakvu muziku ti slusas?
Ja: Metal, rock, tako to...
Metalac: Molim?! (uz ovo ide faca "koja pozerka", odnosi se na moju odecu) Aha, ok, kako ti kazes...
Zasto je toliko bitno da svoj ukus u muzici moram da ispoljim i na svoju odecu!? Ako je to potrebno da bi ljudi videli da sam okorela metalka ili rockerka ili sta god tome slicno, onda smatram da je to obicno jacanje svog ega. Nisam znala da se ljudi redjaju po fiokama - u jednoj su crni, u drugoj sareni. Ne znam zasto nositi boje mora da znaci da slusam srpsku estradu ili Disney zvezde. Nemam nista protiv ljudi koji to slusaju, svako ima prava na svoj ukus, ali ja sam ipak odabrala ono sto ja, licno, smatram kvalitetnijim i zahtevnijim zanrom. Priznajem, metal sam pocela da slusam od nedavno, ali Beatlesi, Zeppelini, Deep Purple, KISS, AC-DC, Van Halen i ostali, da ih ne nabrajom jos, su moje ikone od malih nogu... I apsolutno niko to ne moze poreci na osnovu mog stila oblacenja! Pitam se, da li tim ljudima smeta sto "ne postujem tradiciju" svih metalheads-a, ili to sto ostajem van svake fioke...
P.S. Naravno, nisu svi oni takvi... Samo ti "izvesni".
Odmah napominjem da nisam ljubitelj Bjelicinog stiva! Nije lose za procitati je, ali sva ta pljuvanja na srpski narod i politiku nisu mi bas najprijatnija. Ova knjiga je, pak, nesto posebno. Kada sam je dobila, mislila sam da cu procitati jedan deo pocetka i ostaviti je u nekom kutku da skuplja prasinu, kao sto sam uradila i sa ostatkom knjiga takvog zanra. Ali, kada sam procitala prvu recenicu: "Pitate se kako je sve pocelo..." Shvatila sam da se ioskreno pitam kako je sve pocelo. Pitala sam se, zapravo, sta je pocelo. Sta je bio taj put od 25 dana. Sta on njoj znaci, a sta ce znaciti nama nakon citanja ovog putopisa koji je napisan na toliko svojstven nacin.
I tako je citanje prve recenice vodilo u drugu, pa u trecu, pa u deseto poglavlje sve dok nisam shvatila da sam je procitala u jednom, jedinom danu! Tokom svoga zivota citala sam nekoliko putopisa, ali kad sam zavrsila ovaj zapitala sam se: Zar bi ovo stvarno trebalo da je to? Zar je ona ovim htela da nam prikaze samo svoje putovanje od Frankfurta, preko Indije, Singapura, Kine, Japana, Havaja, Kalifornije, Meksika, Njujorka pa ponovo do Beograda, da nam prikaze obican prelazak preko cuvene "vremenske linije"? Ili je zelela da nam prikaze koliko jedno takvo putovanje, putovanje oko sveta i prelazak vremenske linije moze da utice na ljudska osecanja i covekovo vidjenje vrednosti svog zivota?
Mislim da je ovo Isidorino genijalno delo kojim je dokazala da u njoj ne lezi samo crni humor koji je pokazala u mnostvu svojih knjiga, vec da i ona, kao i mnogi drugi, ume da vidi lepotu ovog sveta i zahvalna sam joj sto je znala tacno kako tu lepotu da prenese na bele papire kako bi je i mi, makar u najmanjim kolicinama osetili...
.jpg)
Trazeci slicicu koju bih postavila kao licnu na svom blog profilu, naisla sam na mnostvo onih koje me zadivljuju i bude u meni neka pomesana osecanja prema ljudskoj rasi, planeti na kojoj ona pociva i njihovom uzajamnom odnosu. Gledati vesti i bas svakoga dana cuti za neku nepogodu negde u Indiji, ili za nestajanje zivotinja na polovima i ostalim zlima doslih iz Pandorine kutije kako bi jednoga dana ubile nasu planetu... Prosto mi u misli dodju gore prikazane slike sa namerom da prekriju one koje prethodno vidim na televiziji! Znam da je Zemlja stvorena takva kakva je, realna, i nikada oni tamo u vasioni nece je videti kao psihodelicnu kuglu, ali zasto moraju da vide sve one zelene delove kako sa vremenom postaju sve mutniji, prljaviji, zuci? Zasto Severni pol nije i dalje krcat opasnim, ali bitnim za lanac zivota belim medvedima? Vidim nekoga na ulici kako baca praznu kesu "Cipsa" na deset metara od kante za smece. A zasto? Ni oni sami ne znaju kad ih pitas? Zar je toliko tesko posvetiti pet minuta razmisljanju o tome koliko nama, ukljucujuci i njih same, to skracuje mogucnost zivota na ovom divnom mestu koje nam je Univerzum podario? Ako jeste, mislim da jednocelijski organizmi nikada nisu trebali da dobiju nagradu pod nazivom zivot...
Danas sam shvatila da se, dok hodam centrom grada, parkom ili ,jednostavno, svojom ulicom, osvrcem za nekim ljudima, ili ne skidam pogled sa nekih koji slobodno koracaju ispred mene, ni ne sluteci da je neciji pogled cvrsto prikovan za njih. Ne... Nisam ja jedna od onih koji neprestano blenu u neku osobu i razmisljaju: "Boze, gledaj kako se obukao/la, gledaj kakvu odvratnu frizuru ima...". Prosto, nekada imam zelju da razmatram bas te ljude i cinjenicu da zivim u 21. veku, a to mi je najlakse da uradim tako sto cu samo pogledati oko sebe.
Vec u jednom krugu od 360 stepeni nacicu bar jednu zenu ili devojku koja se u sred bela dana muci u neudobnim cipelama i odeci koja je, zapravo, iskljucivo namenjena izlascima. U tom istom krugu, nacicu momka koji hoda drzeci ruke pola metra odvojene od svog tela kako bi pokazao koliko vremena provodi u teretani. A tu ce se jos naci i nekog ko je u ONOM stilu... Njemu cu posvetiti malo vise paznje - najbolji primer je smesten u vreme van raspusta... Za vreme velikog odmora u skoli, izlazim napolje da kupim uzinu. Taman kada se obradujem svezem vazduhu posle 45 minuta provedenih u malenoj ucionici punoj djaka, shvatim da sam se nasla u oblaku gustog, neprijatnog dima cigareta. A onda zapazim da on dolazi od strane grupe onih lepih, zgodnih devojaka obucenih u sporty odecu poznate marke koja im podize samopouzdanje, a bogami, nazalost, i ugled u tom... da tako kazem - burzujskom drustvu... I onda se zgrozim!
Nije lose imati puno prijatelja, nije lose znati da si dovoljno privlacan/na da za jedno vece mozes da privuces u svoju paukovu mrezu vise od pet ljudi, ali da li je to stvarno vredno tolikih gubitaka i rizika? Da li je stvarno potrebno da posedujem markiranu odecu i unosim u sebe supstance koje ce me jednoga dana ubiti zarad gomile ljudi koji ce u stvari, uglavnom, pricati lose o meni cim nestanem iz njihovog vidokruga? A ipak, moguce je pronaci i manju grupicu ljudi koji ce te postovati i voleti zbog toga ko si... Treba se malo potruditi, ali ni to nije nemoguce.
I tako, dok ja prolazim ulicom, osecam se blazeno kada naidje neki unikat sa dugom kosom u sirokoj, crnoj majici sa printom grupe "AC-DC", u izbledelim farmerkama i sa prljavim, pocepanim starkama na nogama. Unikat koji se zaglavio u svetlim godinama glam rock-a, u tzv. veselim sedamdesetim... Znam da je nemoguce vratiti se u godine kada klasne razlike, razlike po ukusima i ostale nisu bile bitne mladima, ali nikom nije zabranjeno da se istakne svojom naklonoscu prema tom dobu. Smatracemo to vremeplovom u nas sopstveni, ludi svet...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Maj 2011 [1]
- April 2011 [2]
- Mart 2011 [2]
- Avgust 2010 [9]
