Ne znam.
Izraz koji upotrebljavam bar pet puta u jednom danu. Ne znam...
Zajedno sa izrazima: ne mogu, ne želim, ne, ne, ne...
Ljudi ne podnose to. Prijatelji me ponekad ne podnose! Pokušavaju da me podignu iz tog blata neznanja, nemogućnosti, straha. Ali odustaju. Ne uspevaju. Jer kod mene sve počinje sa rečcom “ne”. Koliko god se trudila da se to ne dešava, da gledam svet sa vedrije strane. Koliko god lupala glavom o zid, koliko god puta krenula u boj sa svojim strahovima. Ništa se ne dešava. Ništa. Sve u mom životu ostaje isto – kao i uvek, sama sam, brinem o tuđem mišljenju više nego o svom sopstvenom, dozvoljavam da me valjaju po najgorim kaljugama jer ne znam kako da se suprotstavim ljudima.
I tako, kroz život idem uvek identičnim, sumornim putevima uz gomilu pitanja za postaviti, odgovora koje nikada neću dobiti jer nikada nisam imala smelosti da ih zatražim.
Samo jednom sam pokušala da učinim nešto. Učinila sam bar jedan korak. Bilo ih je stotinak, ali sam učinila bar jedan. No, ipak, nisam nastavila. Ali znam da mi je i taj jedan značio. Taj korak mi daje snage da i sad, kada je prošlo vreme, kada sam prešla bosa preko trnja, idem dalje. Nemam više očekivanja. Nemam nikakvih nada. Nemam vere. Ali imam želju! Ogromnu ŽELJU! Samo da postavim jedno pitanje. Da kažem nekoliko reči i da čujem bar jedan odgovor u svom životu.
Činjenica da stalno ostajem nedorečena, da ništa ne radim od svog života zbog straha i trepeta, počela je da me polako, ali sigurno uništava. Da mi para utrobu, vadi poslednje kapi života iz mene. Stvarno ponekad osećam da imam i previše ljubavi da dam, a nemam kome! Niko ne prihvata tu ljubav... Ne želi ni da pokuša da je prihvati, a već će je odbaciti, kao kakvu staru krpu. Naravno, ima i ljudi koji je oberučke dočekaju, ali to nije taj tip ljudi. Ne... Možda i preterujem. Najverovatnije. Ali, takva sam. Ne mogu očekivati ni ja, a kamo li drugi ljudi da se samo tako, k’o grom iz vedra neba, promenim. Nekada poželim to od drugih ljudi, ali zapravo ih razumem kada kažu da “da su oni takvi, i da ne mogu ni zbog koga biti drugačiji”.
I zato ne znam... ne znam više ništa.
Nekada pomislim da sam na pravom putu ka sreći. Da taj put zapravo postoji, i da ja stojim na njemu. Da me svetlost sreće poziva ka sebi, a ja sam na korak-dva od nje. Ali, ne znam zbog čega, naprasno se svetlo ugasi, ja prestajem da vidim put. Staza je još uvek tu, ali ništa napred ne vidim sem mraka. Mrklog mraka koji obavija i svetlost koja se prethodno nalazila na istom mestu, i stazu, i mene... I spolja i iznutra. Osećam se kao obična tama. Ničega posebnog nema u meni, na meni... Ništa ne vidim oko sebe sem tame. I tada prestajem da verujem. Nada i vera se gase zajedno sa onim svetlom koje je stajalo na kraju puta sreće.
I saveti nisu ništa novo za mene. Dobijala sam ih na hiljade. I pokušavala da ih upotrebim na ovaj ili onaj način, ali bezuspešno. Znam, ni za koga nije novost da je život težak, nije ni za mene, ali nekada zastanem i ne mogu da ne primetim da ipak postoje nemoguće stvari na ovom svetu. Kada se nađem na tom obasjanom putu ka svemu lepom, kada pokušam da se zaputim ka tamo, imam osećaj da bih ičak mogla i leteti! Šta?! Mogu skočiti sa zgrade, i leteću, zar ne? Možda neću najlepše završiti, ali i leteti je ipak moguće! Eto, na takav način razmišljam kada se ne sećam ničega lošeg na ovom svetu. A onda, kada se taj, već pomenuti, put pretvori u onu mračnu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine, ne mislim na letenje. U glavi mi je onda samo slika tog pada. Let prođe istom brzinom kao i u realnosti - u sekundi. I ništa onda više nije važno. Samo kraj.
I ne želim prolaziti kroz život kao pesimista. Ali stvarno je nekad teško ne videti sve zlo koje se dešava u svetu. Počevši od sitnijih detalja poput nebrige o društvu, sredini, pa dok ne dodjemo do mučenja, ubistava, bolesnih umova... I sve vremenom postaje još strašnije, još bolnije! A mnogima to nije važno. Vide sve to, ali ništa ne preduzimaju. I umesto da ovaj svet teraju ka onom svetlu, da živimo makar malo boljim životima, kao da se trude da svi polako pređemo na onu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine. I među ljudima vlada nesloga, bes, jad i tuga...
U toku jednog dana, desi se da kažem i po dvadeset, trideset puta reč "izvini". I to je, po mom mišljenju, divno. Retko se danas nalaze ljudi koji zapravo, od srca umeju da se izvine. Bilo to zbog slučajnog sudara na ulici, ili zbog neke greške koja je nekoga mogla koštati života. Zapitala sam se zbog kojih grešaka ja izgovaram tu reč tako često. Uglavnom su to baš ti slučajni sudari sa prolaznicima, ili druge nezgode koje se dešavaju svakome od nas.
Ipak, dešava se da kod nekih ljudi primetim kako oni svoje "izvini" mogu da prodaju na pijaci. I imali bi mnogo kupaca, očigledno. Ne razmišljaju ni o jednoj svojoj izgovorenoj reči, do izvinjenja. Mahinalno vređaju sve ljude, tuđa interesovanja, ideale... a zatim, kada im neko ukaže na to što čine, shvate grešku i traže oproštaj. Znači da im nije stalo do toga da vređaju, ali to i dalje rade. Svakodnevno. A nikada neću uspeti da vidim svrhu toga. Smatram da ako jedan deo ljudi može da pazi na svoj jezik, mogu i svi ostali. Nije to toliko teško...
I ne, ne mislim da su oni "jednostavno takvi", da im je, naravno, žao sto su takvi i da im nije to namera. Ni meni nije namera da ubijem nekoga, pa to ni ne radim. Ako nemaš nameru da uradiš nešto, zbog čega to radiš?! Naročito ako je to neka osoba do koje ti je stalo... Ne može svako do kraja podneti taj režim: uvreda, pa izvinjenje, uvreda, pa izvinjenje. Čovek nije od čelika. I niko ne može od jednog očekivati da bude tako nešto.
Nedavno me je jedna osoba kritikovala zbog mog muzičkog ukusa, što mi je od samog početka bilo potpuno nerazumljivo jer je, je li, to moj ukus, samim tim i samo moja stvar. Ali, ono što me je, prosto, zadivilo jeste to što se dotična osoba nije uzbudila oko toga da li slušam domaću ili stranu muziku, rock ili pop, ne baš sasvim ili veoma kvalitetnu muziku... Ono što je njoj bilo neshvatljivo jeste činjenica da u svojoj playlist-i imam toliko raznovrsne muzike. I da svaku od tih vrsta volim podjednako. I tako dotični ljudi imaju jedno mišljenje o meni koje mi nikako ne prija - da se pretvaram.
Zapravo, ja se jednostavno ne ograničavam. Oni koji me poznaju znaju da mi muzika mnogo znači. Volim da je slušam, volim da je stvaram, čak i analiziram. Ukoliko mi nešto prija, znam da objasnim zbog čega je tako, kao i u suprotnom. Ako mi se nešto ne sviđa, uglavnom znam da tačno iskažem šta mi se kod određene pesme, ili žanra uopšte, ne dopada. A onda, tu su oni koji imaju svoje stavove, i makar bili u potpunosti neosnovani, držaće se njih i rećiće nekome koga možda ni ne poznaju dovoljno dobro, nešto poput: "Ti slušaš ono što sluša neko sa kim se u tom periodu najviše družiš."
Priznajem, moji prijatelji su jedna od najčudnijih sorti ljudi, i svi pripadaju različitim umetničkim granama, pa je, uglavnom, isto i sa muzičkim ukusima. I mislim da imam sreće što se toga tiče, jer, takođe, priznajem da oni jesu dosta uticali na moj ukus. Priznajem da su mi oni, koji su najdraži mome srcu, ukazali na dobre strane nekih žanrova za koje sam mislila da me ne zanimaju, i uspeli da promene moja viđenja istih. Na kraju, sve od toga sam zavolela, ali to je valjda i ključna reč kad se radi o muzici - voleti.
Uz nju i uživati, usrećiti sebe i druge. Ali nipošto voditi život po njoj! Muzika služi da nas podigne kada nam je to potrebno, da nam da neki povod za zabavu. Ona može da nam bude prijatelj... Ali ne neki zahtevan prijatelj. Ona ne traži da se neko bori za nju. Sama sadrži magiju, i njome će privući slušaoce. Na neke deluje, na neke, pak, ne. Ali ne želi da je ljudi na silu slušaju, i zato ljudi to i ne rade. Ne vidim ni zašto bi to radili, jer ako te prijatelji vole zbog vrste muzike koju praktikuješ svakodnevno... Pa, to prosto ne stoji u slici jednog pravog prijatelja.
Zato je moj odgovor na one reči bio jednostavan: "Muzika je ono kako se čuju moja osećanja. Slušam raznovrsnu muziku zato što se u svakom minutu mogu različito osećati. Ponekada, kada sam besna, treba mi nešto besno. Ako sam zaljubljena, treba mi nešto ljubavno. Ako sam tužna - nešto tužno, itd. Ne mogu se ograničiti na jednu vrstu jer se ne osećam uvek jednako." I uspelo je. Zapušila sam usta dotičnoj osobi. :)
| « | Decembar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
- Maj 2011 [1]
- April 2011 [2]
- Mart 2011 [2]
- Avgust 2010 [9]
