Poslednjih nekoliko dana mog zivota se sastoji iz razgovora koje sam jos mnogo ranije prestala da brojim, iz saveta koje vise nisam sposobna ni da slusam, a kamo li da ih upotrebim. Zapravo, na pragu sam da donesem veliku odluku u zivotu. Odluku koja mi moze uciniti neopisivo dobro, sto ja smatram da se hoce desiti, ali moze se zbiti i ono suprotno, ni to ne uklanjam iz opcija. Moze se desiti da se osecam unisteno. Spusteno do samog dna. Moze biti da iz legla kobri prelazim u leglo poskoka! Ali da li ste ikada osetili neku vrstu topline u telu kada samo razmisljate o nekom svom cilju, o nekim idealima koji su nam na dohvatu ruke? Ali ja ne zelim da mi neko otme loptu u trenutku kada zamahnem nogom! Zelim da sa jedne strane cujem taj usklik pobede od strane mojih navijaca, dok sa druge strane stoje oni pokunjenih lica, strazari zatvora u koji pokusavaju da pretvore moj zivot. Ali, priznajem, oni koji pokusavaju me sputaju, iako u tome ne uspevaju, znaju da mi uliju strah od predstojeceg. Zbog toga sada na svaku lepu misao, kacim posledice, zbog toga ne mogu srecno da potrcim ka svome cilju, vec mu prilazim grcevito i uzdrzano.
A imam takvu zelju da me samo puste! Da me ostave, makar i unistila svoj zivot! Ili makar da mi daju jedan dan odmora... Jedan dan vremena da se opustim u zelenoj travi, medju zutim maslaccima i belim radama, da pogledam u plavo nebo, da razaznajem oblike belih oblaka. Zelim da ostanem napolju kada pada kisa i udaraju gromovi, da se suocim sa svime. Zelim da, makar na jedan dan, vidim sta stvarno znaci ziveti svoj zivot, slobodan zivot u kom me niko nece nadgledati, u kom ce me podrzati bar u onim, za mene, najbitnijim odlukama i prici mi kao pravi prijatelji...
.jpg)
Pricaju, pricaju ljudi
Da smo cudni, cak i ludi!
Pricaju, ali ne znaju
Da magiju u sebi samo takvi imaju.
Pricaju, pricaju ljudi
Da smo preke cudi.
Pricaju, ali ne znaju
Da samo takvi u nebo znaju da se vinu.
Samo takvi sanjaju,
Samo takvi znaju da vole.
Samo takvi mastaju,
Samo takvi umeju strasno da bole.
.jpg)
.jpg)
Deo mog razgovora sa izvesnim "metalcem"
Metalac: E, a kakvu muziku ti slusas?
Ja: Metal, rock, tako to...
Metalac: Molim?! (uz ovo ide faca "koja pozerka", odnosi se na moju odecu) Aha, ok, kako ti kazes...
Zasto je toliko bitno da svoj ukus u muzici moram da ispoljim i na svoju odecu!? Ako je to potrebno da bi ljudi videli da sam okorela metalka ili rockerka ili sta god tome slicno, onda smatram da je to obicno jacanje svog ega. Nisam znala da se ljudi redjaju po fiokama - u jednoj su crni, u drugoj sareni. Ne znam zasto nositi boje mora da znaci da slusam srpsku estradu ili Disney zvezde. Nemam nista protiv ljudi koji to slusaju, svako ima prava na svoj ukus, ali ja sam ipak odabrala ono sto ja, licno, smatram kvalitetnijim i zahtevnijim zanrom. Priznajem, metal sam pocela da slusam od nedavno, ali Beatlesi, Zeppelini, Deep Purple, KISS, AC-DC, Van Halen i ostali, da ih ne nabrajom jos, su moje ikone od malih nogu... I apsolutno niko to ne moze poreci na osnovu mog stila oblacenja! Pitam se, da li tim ljudima smeta sto "ne postujem tradiciju" svih metalheads-a, ili to sto ostajem van svake fioke...
P.S. Naravno, nisu svi oni takvi... Samo ti "izvesni".
Odmah napominjem da nisam ljubitelj Bjelicinog stiva! Nije lose za procitati je, ali sva ta pljuvanja na srpski narod i politiku nisu mi bas najprijatnija. Ova knjiga je, pak, nesto posebno. Kada sam je dobila, mislila sam da cu procitati jedan deo pocetka i ostaviti je u nekom kutku da skuplja prasinu, kao sto sam uradila i sa ostatkom knjiga takvog zanra. Ali, kada sam procitala prvu recenicu: "Pitate se kako je sve pocelo..." Shvatila sam da se ioskreno pitam kako je sve pocelo. Pitala sam se, zapravo, sta je pocelo. Sta je bio taj put od 25 dana. Sta on njoj znaci, a sta ce znaciti nama nakon citanja ovog putopisa koji je napisan na toliko svojstven nacin.
I tako je citanje prve recenice vodilo u drugu, pa u trecu, pa u deseto poglavlje sve dok nisam shvatila da sam je procitala u jednom, jedinom danu! Tokom svoga zivota citala sam nekoliko putopisa, ali kad sam zavrsila ovaj zapitala sam se: Zar bi ovo stvarno trebalo da je to? Zar je ona ovim htela da nam prikaze samo svoje putovanje od Frankfurta, preko Indije, Singapura, Kine, Japana, Havaja, Kalifornije, Meksika, Njujorka pa ponovo do Beograda, da nam prikaze obican prelazak preko cuvene "vremenske linije"? Ili je zelela da nam prikaze koliko jedno takvo putovanje, putovanje oko sveta i prelazak vremenske linije moze da utice na ljudska osecanja i covekovo vidjenje vrednosti svog zivota?
Mislim da je ovo Isidorino genijalno delo kojim je dokazala da u njoj ne lezi samo crni humor koji je pokazala u mnostvu svojih knjiga, vec da i ona, kao i mnogi drugi, ume da vidi lepotu ovog sveta i zahvalna sam joj sto je znala tacno kako tu lepotu da prenese na bele papire kako bi je i mi, makar u najmanjim kolicinama osetili...
.jpg)
Trazeci slicicu koju bih postavila kao licnu na svom blog profilu, naisla sam na mnostvo onih koje me zadivljuju i bude u meni neka pomesana osecanja prema ljudskoj rasi, planeti na kojoj ona pociva i njihovom uzajamnom odnosu. Gledati vesti i bas svakoga dana cuti za neku nepogodu negde u Indiji, ili za nestajanje zivotinja na polovima i ostalim zlima doslih iz Pandorine kutije kako bi jednoga dana ubile nasu planetu... Prosto mi u misli dodju gore prikazane slike sa namerom da prekriju one koje prethodno vidim na televiziji! Znam da je Zemlja stvorena takva kakva je, realna, i nikada oni tamo u vasioni nece je videti kao psihodelicnu kuglu, ali zasto moraju da vide sve one zelene delove kako sa vremenom postaju sve mutniji, prljaviji, zuci? Zasto Severni pol nije i dalje krcat opasnim, ali bitnim za lanac zivota belim medvedima? Vidim nekoga na ulici kako baca praznu kesu "Cipsa" na deset metara od kante za smece. A zasto? Ni oni sami ne znaju kad ih pitas? Zar je toliko tesko posvetiti pet minuta razmisljanju o tome koliko nama, ukljucujuci i njih same, to skracuje mogucnost zivota na ovom divnom mestu koje nam je Univerzum podario? Ako jeste, mislim da jednocelijski organizmi nikada nisu trebali da dobiju nagradu pod nazivom zivot...
Danas sam shvatila da se, dok hodam centrom grada, parkom ili ,jednostavno, svojom ulicom, osvrcem za nekim ljudima, ili ne skidam pogled sa nekih koji slobodno koracaju ispred mene, ni ne sluteci da je neciji pogled cvrsto prikovan za njih. Ne... Nisam ja jedna od onih koji neprestano blenu u neku osobu i razmisljaju: "Boze, gledaj kako se obukao/la, gledaj kakvu odvratnu frizuru ima...". Prosto, nekada imam zelju da razmatram bas te ljude i cinjenicu da zivim u 21. veku, a to mi je najlakse da uradim tako sto cu samo pogledati oko sebe.
Vec u jednom krugu od 360 stepeni nacicu bar jednu zenu ili devojku koja se u sred bela dana muci u neudobnim cipelama i odeci koja je, zapravo, iskljucivo namenjena izlascima. U tom istom krugu, nacicu momka koji hoda drzeci ruke pola metra odvojene od svog tela kako bi pokazao koliko vremena provodi u teretani. A tu ce se jos naci i nekog ko je u ONOM stilu... Njemu cu posvetiti malo vise paznje - najbolji primer je smesten u vreme van raspusta... Za vreme velikog odmora u skoli, izlazim napolje da kupim uzinu. Taman kada se obradujem svezem vazduhu posle 45 minuta provedenih u malenoj ucionici punoj djaka, shvatim da sam se nasla u oblaku gustog, neprijatnog dima cigareta. A onda zapazim da on dolazi od strane grupe onih lepih, zgodnih devojaka obucenih u sporty odecu poznate marke koja im podize samopouzdanje, a bogami, nazalost, i ugled u tom... da tako kazem - burzujskom drustvu... I onda se zgrozim!
Nije lose imati puno prijatelja, nije lose znati da si dovoljno privlacan/na da za jedno vece mozes da privuces u svoju paukovu mrezu vise od pet ljudi, ali da li je to stvarno vredno tolikih gubitaka i rizika? Da li je stvarno potrebno da posedujem markiranu odecu i unosim u sebe supstance koje ce me jednoga dana ubiti zarad gomile ljudi koji ce u stvari, uglavnom, pricati lose o meni cim nestanem iz njihovog vidokruga? A ipak, moguce je pronaci i manju grupicu ljudi koji ce te postovati i voleti zbog toga ko si... Treba se malo potruditi, ali ni to nije nemoguce.
I tako, dok ja prolazim ulicom, osecam se blazeno kada naidje neki unikat sa dugom kosom u sirokoj, crnoj majici sa printom grupe "AC-DC", u izbledelim farmerkama i sa prljavim, pocepanim starkama na nogama. Unikat koji se zaglavio u svetlim godinama glam rock-a, u tzv. veselim sedamdesetim... Znam da je nemoguce vratiti se u godine kada klasne razlike, razlike po ukusima i ostale nisu bile bitne mladima, ali nikom nije zabranjeno da se istakne svojom naklonoscu prema tom dobu. Smatracemo to vremeplovom u nas sopstveni, ludi svet...
| « | Avgust 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
- Maj 2011 [1]
- April 2011 [2]
- Mart 2011 [2]
- Avgust 2010 [9]
