Nekada pomislim da sam na pravom putu ka sreći. Da taj put zapravo postoji, i da ja stojim na njemu. Da me svetlost sreće poziva ka sebi, a ja sam na korak-dva od nje. Ali, ne znam zbog čega, naprasno se svetlo ugasi, ja prestajem da vidim put. Staza je još uvek tu, ali ništa napred ne vidim sem mraka. Mrklog mraka koji obavija i svetlost koja se prethodno nalazila na istom mestu, i stazu, i mene... I spolja i iznutra. Osećam se kao obična tama. Ničega posebnog nema u meni, na meni... Ništa ne vidim oko sebe sem tame. I tada prestajem da verujem. Nada i vera se gase zajedno sa onim svetlom koje je stajalo na kraju puta sreće.
I saveti nisu ništa novo za mene. Dobijala sam ih na hiljade. I pokušavala da ih upotrebim na ovaj ili onaj način, ali bezuspešno. Znam, ni za koga nije novost da je život težak, nije ni za mene, ali nekada zastanem i ne mogu da ne primetim da ipak postoje nemoguće stvari na ovom svetu. Kada se nađem na tom obasjanom putu ka svemu lepom, kada pokušam da se zaputim ka tamo, imam osećaj da bih ičak mogla i leteti! Šta?! Mogu skočiti sa zgrade, i leteću, zar ne? Možda neću najlepše završiti, ali i leteti je ipak moguće! Eto, na takav način razmišljam kada se ne sećam ničega lošeg na ovom svetu. A onda, kada se taj, već pomenuti, put pretvori u onu mračnu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine, ne mislim na letenje. U glavi mi je onda samo slika tog pada. Let prođe istom brzinom kao i u realnosti - u sekundi. I ništa onda više nije važno. Samo kraj.
I ne želim prolaziti kroz život kao pesimista. Ali stvarno je nekad teško ne videti sve zlo koje se dešava u svetu. Počevši od sitnijih detalja poput nebrige o društvu, sredini, pa dok ne dodjemo do mučenja, ubistava, bolesnih umova... I sve vremenom postaje još strašnije, još bolnije! A mnogima to nije važno. Vide sve to, ali ništa ne preduzimaju. I umesto da ovaj svet teraju ka onom svetlu, da živimo makar malo boljim životima, kao da se trude da svi polako pređemo na onu stazu sa korovima oko nje i strašnim zvucima koji se čuju sa ne tako velike daljine. I među ljudima vlada nesloga, bes, jad i tuga...
U toku jednog dana, desi se da kažem i po dvadeset, trideset puta reč "izvini". I to je, po mom mišljenju, divno. Retko se danas nalaze ljudi koji zapravo, od srca umeju da se izvine. Bilo to zbog slučajnog sudara na ulici, ili zbog neke greške koja je nekoga mogla koštati života. Zapitala sam se zbog kojih grešaka ja izgovaram tu reč tako često. Uglavnom su to baš ti slučajni sudari sa prolaznicima, ili druge nezgode koje se dešavaju svakome od nas.
Ipak, dešava se da kod nekih ljudi primetim kako oni svoje "izvini" mogu da prodaju na pijaci. I imali bi mnogo kupaca, očigledno. Ne razmišljaju ni o jednoj svojoj izgovorenoj reči, do izvinjenja. Mahinalno vređaju sve ljude, tuđa interesovanja, ideale... a zatim, kada im neko ukaže na to što čine, shvate grešku i traže oproštaj. Znači da im nije stalo do toga da vređaju, ali to i dalje rade. Svakodnevno. A nikada neću uspeti da vidim svrhu toga. Smatram da ako jedan deo ljudi može da pazi na svoj jezik, mogu i svi ostali. Nije to toliko teško...
I ne, ne mislim da su oni "jednostavno takvi", da im je, naravno, žao sto su takvi i da im nije to namera. Ni meni nije namera da ubijem nekoga, pa to ni ne radim. Ako nemaš nameru da uradiš nešto, zbog čega to radiš?! Naročito ako je to neka osoba do koje ti je stalo... Ne može svako do kraja podneti taj režim: uvreda, pa izvinjenje, uvreda, pa izvinjenje. Čovek nije od čelika. I niko ne može od jednog očekivati da bude tako nešto.
| « | April 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Maj 2011 [1]
- April 2011 [2]
- Mart 2011 [2]
- Avgust 2010 [9]
